Dragi moji učenici IX1 odjeljenja, neka ovo bude naš zadnji čas odjeljenske zajednice OŠ “Mirsad Salkić” – Čava kod Bužima
Teško je govoriti o rastancima, ali… oni su sastavni dio naših života, kao što je to smjena dana i noći. Znam dobro da ste slušali pažljivo sve ono što sam vam govorila u protekle četiri godine čak i onda kada je djelovalo da me ne slušate. Moja strogost na početku našeg druženja je bila neophodna kako bih vas naučila pravim vrijednostima života. Kasnije smo popuštali, i ja i vi.
Zašto?
Zato što smo naučili voljeti jedni druge, naučili smo da smo svi različiti, da neko voli svoju tišinu, dok neko drugi voli živu riječ i razigranost. Ljudi smo i svako od nas je različit, ali ipak smo se povezali i disali kao porodica. Trudila sam se, posebno u ovo doba pandemije, da vam usađujem ljudske vrijednosti, da vam ukažem na vrline čovjeka, ali i na njegove mane.
Voljeti i opraštati je ono što u životu morate znati
Ljubav i mogućnost razumijevanja drugih i različitih neka bude vaš životni moto. Ovo je prva stepenica vašeg školovanja, i molim vas, neka ne bude zadnja. Neka ovo bude odskočna daska za vaše buduće ciljeve u životu, jer bez cilja u životu ćete lutati. Ne morate svi biti doktori, profesori, inženjeri. Neka neki od vas budu dobri tokari, varioci, mehaničari, frizeri ili trgovci. Samo budite nešto jer svaki posao je častan, ako ga radimo onako kako najbolje umijemo.
Bitno je da budete ljudi
Kroz ove četiri godine sam vas samo tome željela naučiti, ako mi je ovo pošlo za rukom onda sam ostvarila svoj cilj. Ako sam vas usput još čemu naučila, onda sam ostvarila svoju ulogu učitelja. Sjetite se mene katkad kad se naljutite na nekog kako sam se ophodila tada. Malo se izgalamim, „održim vam bukvicu“, a onda lupim nešto smiješno da vas nasmijem. E, to znači biti pozitivan.
Život će vas mnogo puta „baciti na koljena“ i mene je, ali morate znati da svako od vas ponovo može da ustane i krene dalje, nabaci osmijeh na lice i raduje se sitnicama koje ima. Uvijek postoji neko ko ništa nema.
Neću vas više „gušiti“ pričom. Samo hoću da vam kažem još i ovo: -Danas kada sam vas ispratila skupilo se nešto u grudima i ostavljalo me bez daha. Koja ste mi generacija po redu? Sedma, ali svaka od vas piše tragove u mome srcu. Svi ste vi moja djeca i ja sam ponosna što sam vas učila, odgajala i upoznala. Vi rastete, hvala Bogu, u prave ljude. Znate da plačem dok vam ovo pišem, zato što vas razrednica sviju puno voli i želi vam svako dobro u budućem životu. Ako me budete trebali za bilo šta, znate gdje sam. Sretno! Vaša razrednica: Atina MUŠIĆ