Možemo li mi u tu Evropu
A ja, opet, nešto mislim: Možemo li mi u tu Evropu, možemo li mi u nju barem sada kada su nam vrata odškrinuta, kad već ona neće u nas? Pa se nešto smislim: Ne možemo! Sa ovakvom garniturom političara koji nas vode i vodaju, ne možemo! Sve se nekako zavjerilo protiv nas, stvari su krenule naopako, da li same od sebe, da li nas to neko mrzi, ali svakako neplanirano. To je ono što nas handri. Te (ne)predviđene okolnosti.
Eto, na primjer, naši uspjesi. Ogromni su, nemjerljivi, nezamislivi, nesagledivi, to pogotovo. U svemu imamo ogromne uspjehe! I onda, umjesto da uživamo plodove svojih uspjeha – dođemo u glupavu situaciju. Jer, naši uspjesi jesu ogromni, ali se onda ispostavi da su nam neuspjesi malkice, sasvim malkice veći, malkice ogromniji, za nijansu, tek toliko da nas to uspori pri ulasku u tu Evropu.
Spremimo se mi za tu Evropu, naučimo par tih evropskih jezika, i to iz cuga, naučimo se fino evropski ponašati, i to iz cuga, naučimo čak i valcer, a oni – udare u lambadu (vrsta plesa)! Pa dok se mi ispodogovaramo, prestruktuišemo i prilagodimo novim trendovima, oni – u lambadu, a mi u vražju mater, jer nas neko mrzi, jer hoće da nas nema u modernom svijetu, jer neće da nas čeka, pa stalno izmišlja nešto novo!
A spremimo se mi i za taj 21. vijek, sve predradnje izvršimo, usaglasimo se o tome i po tom pitanju, ma sve kako treba i ne treba. I onda se neko, bez veze, sjeti da smo zaboravili da prethodno izađemo iz 19. vijeka! I tu nas neopozivo otpišu, jer smo, eto, u silnom zamahu stvaralačkog napora zaboraviti na tu sitnicu. I eto, to je to, sve nam nešto ide sunovrat, da li je u pitanju viša sila, da li niža sila, vrag bi ga znao.
Možemo li mi u tu Evropu? Jer, kad ja počnem da vršim zrelo razmišljanje, ja onda shvatim da mi to možemo i to glatko, i bez ovih naših političara, i to bez problema, jer nema ta dotična ništa više od nas, nema ona ništa što i mi ne bismo imali! Eto, recimo, taj evropski duh? Ma, kakav duh, kakvi bakrači, ne mogu oni tu nama ni da prismrde. Kakav evropski duh, to je tuta-muta i picin (pizza Capricioza) dim! Mi imamo i radnički duh, i sportski duh, i duh solidarnosti, i drugih duhova, i mi sve to radimo u demokratskom duhu, mi duhova bar imamo! Namnožili se ti duhovi pa kuljaju li kuljaju iz boce, sve duh do duha, prosto smo se produhovili od tih duhova, a baška što su još i domaći. Ima mi tom evropskom duhu da šuknemo takvu konkurenciju da mu više neće pasti na um da nam tu zavija! Pokazaćemo mi njima šta je to evropski duh!
A eto, recimo, i ta demokratija! Kao, nemamo više stranaka, pa tobože nismo Evropa! Pa mi imamo stranaka k’o šodera. Kao, nemamo – desnicu? Pa, ako jedni govore jedno, a drugi isto to, samo sasvim suprotno, onda jedno jeste ljevica, ali ono drugo – mora, majci, da bude desnica, trećeg nema i da ga baš – mora da bude desnica! Mi imamo sve desnice na svijetu, od Desnice Radivojevića pa nadalje! Ja tebi etiketu, ti meni etiketu. Eto demokratije, a kad se dogovorimo da se dogovorenog nećemo držati, i to je demokratski proces, mada bi ponekad bilo zgodno da bude i sudski (a zna biti i to počesto). Bože moj, sve dok to nisam stavio na papir nisam ni znao koliko smo mi demokratska zemlja! I šta onda hoće ti stranci?
Kažem opet, sjecite me gdje sam najtanji (džep) ako nemamo više stranaka, više programa, više lidera i više različitih shvatanja od bilo koje Evrope i šire! Je…a vas demokratija! Pa onda način života. Oni (Evropljani), časna riječ, nisu normalni! Mi smo po načinu života kozmopolite kakvih nema. Jer, kozmopolita je čovjek koji cijeli svijet smatra svojom domovinom, a sve ljude na zemlji svojim sugrađanima i svojom braćom. Naš čovjek, bolan, ima troškove života kao i svaki njemački radnik. Nego! A zaradu, zaradu ima kao – francuski klošar! Moj her mesje! Ako to nije evropejstvo – ja ne znam šta je. Pa šta oni hoće, koji još uslov da im ispunimo?
A da, to s’ – ekologijom! Kao, kod nas im nešto smrdi. A to što se ne možemo dogovoriti po pitanju lokacije Regionalne sanitarne deponije već petnaest godina je naš ekološki problem. Mi ćemo to riješiti na (ne)zadovoljstvo sviju, možda u narednih deset. Napravit ćemo Regionalnu sanitarnu deponiju na točkove, tako da ćemo je moći pomjerati i lijevo i desno, i kako kome odgovara i svi će biti zadovoljni. Tad će nam i vuk biti sit, a mi ćemo već nekako nakarikati izvještaj, po kome su sve ovce – na broju! A ako ne može ni tako, naći ćemo mi i drugo rješenje. Neće mi ga majci onaj tamo iz svoje općine svoje političko i ono drugo smeće istresati u mojoj općini (meni pod nos) gdje bi bila buduća Regionalna sanitarna deponija, nego će svaka općina napraviti svoje sanitarne deponije za istresanje svog političkog i onog smeća. Time ćemo svi biti zadovoljni, a da će da košta – neka košta! Tako da Evropejcima više neće nešto kod nas da smrdi. A to što ima nešto trulo u državi Danskoj – to ništa. To je kao Šekspirov problem!
A, osim toga dok oni o nama izmišljaju kojekakve prljave laži, dakle, čisto zagađivanje, dotle mi jedni o drugima govorimo čiste izmišljotine! Čista ekologija, gospodo Evropejci, čista ekologija i zaštita čovjekove okoline!
Pa se nešto mislim: Možemo mi u Evropu, što da ne možemo. Nego, da li baš moramo? Šta dobijamo time? Evropski parlament? E, nešto se i sa njim nismo usrećili!
Esad ŠABANAGIĆ – urednik