Ivica Osim je bio istinska veličina, a takav epitet je stekao još za života, što rijetkima polazi za rukom – naročito u Bosni i Hercegovini. Veličina, kako fudbalska, tako i ljudska.
Osim sportskih rezultata i postignuća, kojima je promovisao našu zemlju i Sarajevo, Osim je postao i simbol otpora Sarajeva i Bosne i Hercegovine kada je u sudbonosnim momentima iskazao otpor zlu, davši ostavku na mjesto selektora reprezentacije Jugoslavije 1992. godine, kada je počela agresije na BiH. Ipak, imao je Osim još jednu, za mene lično, najupečatljiviju epizodu, koje bi se svi mi u Bosni i Hercegovini trebali češće prisjetiti.
Na vrhuncu trenerske karijere, Osim je dobio poziv za klupu velikog Real Madrida – koju je odbio. A taj potez je objasnio ovako: „Iskreno rečeno, bojao sam se, nisam znao što ću tamo. Toliko je velikih imena, toliko je velik klub, da se moraš pitati, ako si imalo korektan, šta ću, šta ću ja sad govoriti, šta ja znam o Butragueñu, ili Sanchezu, ili Hierru, ili drugim igračima šta trebaju raditi“.
Koliko nas se, u političkom društvenom i svakodnevnom životu, susreće sa izazovima koji zadovoljavaju apetite sopstvenih ambicija? Koliko ih se zapitalo: „jesam li dorastao zadatku“.
Vrlo malo. Niko ne razmišlja o odgovornosti i spremnosti, svi razmišljaju samo o ambicijama i benefitima koje prihvaćanje izazova donosi. Imamo ministarstva sa ministrima koji o vlastitom resoru nemaju elementarno znanje. Imamo puna javna preduzeća radnika koji ne znaju šta im je u opisu posla. Mi kao društvo i država stagniramo.
Svi se „divimo“ Švabi i odajemo mu počast, a toliko smo neprincipijelni u tome.
Jesmo li išta naučili od Osima? Plašim se odgovora. (*)